Nacionalna

Asocijacija Ronilačkih Instruktora

 Srbije

ODBRANA M3

Nadavno sam bio u prilici da se susretnem sa raspravom koja se ticala stresa. Pomalo sam bio iznenađen kada sam čuo da je jedan od najjačih stresova koji mogu da vam se dese u životu, stres prouzrokovan javnim nastupom. Ma koliko ga vežbali, bili opušteni, imali podšrku ili pomoć, ipak, u jednom trenutku pred sam nastup, što se nekima od nas dešava ranije, a nekima nešto kasnije, određeni stepen treme je neizbežan.

Mene je to nedavno snašlo na odbrani teze koju sam prijavio za sticanje zvanja M3. Već sama činjenica da je kategorija M3 gotovo najviše zvanje koje pojedinac može da stekne u instruktorskoj ronilačkoj karijeri, dovoljna je da vas dugo izbegavana trema ipak sustigne. Dan ranije nisam se pitao da li je rad dovoljno jasan, opširan ili koncizan, da li su sama tema – „Uvod u ronjenje“ – naslov ili stil izlaganja dovoljno jasni, prilagođeni prilici, da li sam spreman da odgovorim na svako pitanje članova komisije i da li sam dorastao njihovoj stručnosti i pronicljivosti koju sam s poštovanjem od svakog od njih očekivao. No, veče pred taj događaj, moja Saša mi je postavila upravo ono pitanje koje mi je bilo potrebno: šta ja mislim o svom radu. Polako, odgovor za odgovorom na to jednostavno pitanje, učinio je da shvatim da sutradan ne treba da branim samo sadržaj na stranicama papira koji sam poslao Saletu, Belom i Lakiju. U igri je bio celokupan moj pogled na ronjenje i instruktažu u ronjenju, na zilion mogućnosti, problema, i ograničenja koje ih prate. Trud koji sam godinama, gotovo svakodnevno ulagao u izgradnju stavova koji su vremenom postajali sve čvršći, a moja uverenja oblikovali u ono što me danas čini, kao i stručno vođeno mentorstvo od strane Aleksandra Karjuka, doveo me 24. januara ove godine pred vrata najozbiljnijeg ispita u mojoj instruktorskoj karijeri.

Članovi saveta Đorđe Branisavljević i Miodrag Lakić doprineli su stručnosti tog meni tako važnog skupa. Trema koju sam prethodni dan počeo da mrzim, učinila je upravo ono što je trebalo. Čim je moj nastup počeo, znao sam šta mi je činiti. Pričali smo satima, rešavali nejasnoće, pročešljali iskustva, vraćali se daleko u prošlost i doticali se budućnosti, u obzir uzimajući savremenost i objektivnost kao putokaz koji nas je vodio ka kvalitetnim zaključcima. Nakon što je i najmanja dvosmislenost razjašnjena, moj mentor, Aleksandar Karjuk mi je javno saopštio, posle većanja sa članovima saveta, da je moj rad uspešno odbranjen.  Iako sam osetio radost, ponos, ali i izvesnu dozu odgovornosti koja prati svako visoko zvanje, trebalo mi je, evo gotovo mesec dana, da bar približno uspem da opišem utiske kojih u tom prvom trenutku nisam ni bio svestan.

Kao i svaki veliki događaj, i ovaj je bio obeležen opuštanjem i pozitivnim raspoloženjem uz ručak, vino i beskrajne ronilačke priče od kojih se jedna eto, upravo završila.

Siniša Karalić, M3